Odlomci iz knjige

Uvod – odlomak iz knjige

Možda si i ti negde ovde, među njima, ovim božanski lepim, belim i nezaustavljivim galebovima koji kidišu na ženku, a ona ne može da se odluči: za kojim poći? A onda se jedan odvoji i poleti za njenim drugaricama. Ja te prepoznam u njemu. To možešbiti samo ti, moj BOŽANSKI LUDAČE! Tvoj život je nepresušna inspiracija za mene. Prenosim ga ovde kako si mi ga pričao i opisivao, duboko ubeđena da će poslužiti mnogima da preuzmu odgovornost za svoj vlastiti.

A: NJEGOVA PRIČA Kud ću s tobom sad, kad se znamo sa nebesa zvezdanog beskraja, dao sam rečda ću da te stvorim pre no što poletim…(Z. Kuzmanov) Krećem od 1971. godine… Nezahvalno je “sortirati” sve te meni drage, u osnovi samo žene. Raznih godišta, nacija, boja… Svaka je na svoj način ispunila dio mene. Neke traju i danas, ali otkrivam i nove. Vidiš, s tobom sam računao na četrdesetšestogodišnjakinju. Ispostavilo se da si deset godina starija i sada si na čelu kolone! Nisam nikada bio sa starijom i zbog toga mi nemoj ni slučajno predbaciti da je to moj eksperiment!

Dakle, od kuda da počnem? Od sedamnaest godina i prve, apsolventice ekonomskog fakulteta, koja nije povjerovala da mi je to prvi put! Kazala mi je: “Reci to svojoj mami! Prošavši inicijaciju, nastavilo se tražiti nove komade po plesnjacima. Sa osamnaest i pol godina uletio sam u Pežoa 404. Otac je zbog operacije koljena postao nesposoban za vožnju i tako sam do ..

Sever – odlomak iz knjige

“Trebalo je da odem na sever, a on je ostajao na Ostrvu. Nismo se hteli opraštati, ionako smo bili JEDNO! Kako sebi reći – zbogom?

Stajao je na molu, skoro ispred svoje kuće. More, naša prva spona. Pored njega sam bila mirna. Držala sam ga za ruku koja zna svaku moju boru, svaki ispucali kapilar, svaku neravninu na glatkoj koži… kojoj sam bila klavijatura. Poznato-nepoznata. Stezao je i popuštao stisak oko mojih prstiju.

– Mazo, bićeš dobra?

Gledao je ispred sebe, daleko, prema pučini. Pitanje je odavalo svu njegovu nesigurnost, potrebu da ga zaštitim, uzmem u naručje i tiho umirujem…da ne dođem u iskušenje da proverim sve to čemu me je naučio, sada, ovde…

– Pogledaj me – kažem mu i stanem ispred njega. Plavosivi bljesak! Svetlost po celoj površini mora oko nas! Tuga koju nikada pre nisam ni naslutila, a kamoli osetila!

– Tvoja sam dok sam živa. Mislim da to znaš.

– Znam, ali sada si tako puna sebe, kao magnet si, ko ti može odoleti, vladarice vasione?!

– Ti si moj guru! Sećašse da si samo desetak dana posle prvih napisanih poruka rekao da ćeš biti moj seks-guru? Klimnuo je glavom. I nasmešio se. Isto smo mislili. Koliko je samo radosti, snage, znoja i izdržljivosti potrošio da me nauči da budem ono što sam sada! Onda me je zagrlio. Opet taj osećaj da nestajem, da se rastapam, valovi požude pokrenuše se iz male karlice.

– Neću moći otići, šaputala sam, grcajući. A ako ostanem, to više neće biti TO! Moramo pustiti vreme među nas. Moramo pospremiti fajlove u našim glavama. Napraviti selekciju.

Stezao me je sve jače. Za ovim sam žudela celi svoj život! Da me neko ne može pustiti od sebe! Trajekt se oglasio prvi put. Vozila su počela lagano kliziti unutra. Prepustila sam se zagrljaju čoveka svog života! Kad bih sada umrla, ne bih se bojala niti bi mi bilo žao! Znala sam i zašto: proživela sam i doživela sve što jedan život treba da pruži! U drugoj polov

ini svog života došla sam do same njegove srži, shvatila sebe, ispravila sebe, zavolela se do beskonačnosti. I to sve zahvaljujući ovom nemirnom duhu koji se nikada nije, niti će se moći zadovoljiti onim što ima, dokle je stigao. Znam da će biti još žena u njegovom životu, starih i novih, ali isto tako znam da će mene videti u svima njima i šaputati im moje ime!”

Novembar (crveno) – odlomak iz knjige

“Šta ima interesantnije između dvoje ljudi od mljackanja pikice oko njegove glave??…Mazo, sutra me samo čudo može stopirati!Uvjet: crveni tepih i koridor od desetak komada…Apsolvirala Maza teoretski dio?…Na putu sam. Ispiši po redu skretanja, ulicu, broj, LjT

…na granici sam. Došao je prvog vikenda u novembru. On meni. Sam se pozvao. Usporili ga radovi na Gazeli. Mislila sam hoću li zadržati svežinu kasnog tuširanja dok sam ga čekala ispred kuće. Nestrpljiva da ga što pre skinem! Nisam se prepoznavala! Ni sa trideset, takvu požudu nisam osećala! Lagana zbunjenost kod oboje. Ne gledam ga u oči, ne gleda me u oči dok, kao neopterećeni, čavrljamo. Ljudi u godinama, sa težinom preživljenog.

U iščekivanju novog, ja sa strahom neupotrebljenog tolikog vremena… da li ću znati? Šta? Da podignem i raširim noge? Stvarno je to umetnost, podsmehujem se sama sebi. Samu sebe zasmejavam. U jednom momentu seo mi je u krilo, ne svom težinom, podigao mi kosu sa čela, zagladio je visoko, zagledao se u moje zelenilo svojim golubijim plavetnilom, i rekao:– Hajdemo da se ševimo! Tako jednostavan poziv sa punim značenjem! Počeo je da se skida, odmaknut od mene, kao da se sprema na počinak. Shvatila sam da treba sama da se skinem. A ako ne vidi ovaj crni čipkasti brus i gaćice što su ga moje drugarice tako savesno izabrale? Lepo sam rekla da mi je najprijatnije u pamučnom vešu! Ionako je njemu svejedno!

Većokrnjena romantika.Ja sam odavno prestala da znam šta i kako treba. Samo sam ga pratila. Stegnuta, napeta kao struna, kako će po meni svirati? Ali sve posle, i bol i strast, i ukraden poljubac, i davanje bez ostatka, i primanje i mackanje kantarionom u pauzama, i čuđenje, gde će sa tolikim, neverica u pogledu, i reka poda mnom, i moj um pred kojim ni medicina nema argumente… sve to se slilo u prvi talas zado”